autorica: Antonija Novaković

 

I kaj sad? Da samo ležim ovdje? Ili bi bilo produktivnije nešto raditi? Ne, ne moram raditi. Potrudit ću se ne raditi. A kaj da onda „ne radim“?

Da si pustim neku muziku? Ništa mi se ne sluša. A da ipak pustim? Možda je slušanje glazbe bolje od ispraznog ležanja. Neću se ustati.

Vise mi neke stvari nad glavom.. Mogu li nekaj od toga napraviti? Ne mogu sada, u ovom trenutku. A i ne da mi se.

Kaj bi drugi mislili da me vide ovakvu? Ili da me netko baš sad upita kaj radim? A ja radim - ništa. Smije li se to reći? Ukratko – kako kome. Bih li rekla istinu ili bih rekla naprosto „ma radim nekaj po doma“, mutno da ne može biti mutnije.

Užarili su mi se obrazi. Je li moguće sramiti se samoga sebe dok si sam sa sobom? Očito da. A čega se zapravo sramim? Svjesna sam da ne trebam raditi svake sekunde svakog dana. I što uopće toliko raditi? Raditi da bi se radilo – ima li to smisla?

Dosadno mi je. Ali ne poduzima mi se ništa u vezi toga. Ne sviđa mi se to, ali ustrajem ni u čemu. Pa neka sve propadne. Ja ne radim! Neka se svijet sruši! Živio egocentrizam!

Moji bližnji. Toliko vjeruju u moj trud i rad. Hvale moju kreativnost i želju za borbom. Jesu li me ikad vidjeli ovakvu? Neki jesu, neki nisu. I bolje, ovo je samo moj trenutak. Makar i šugav – moj.

Tupo gledanje kroz prozor opušta mi oči, ali negdje sam pročitala da takvo buljenje kvari vid. Je li to istina? Kvarim li si vid ovom besmislenom radnjom? Propada mi i duša i tijelo. Možda. Tako je netko rekao.

Da nazovem nekoga za kavu? Ne. Uistinu i najiskrenije mi se ne da. Pa da me još ta osoba pita što sam radila! Ne dolazi u obzir.

Dugujem li svojima da sada ne ležim nego krojim svoju budućnost? Ima li napretka u ležanju i filozofiranju? Svi tvrde da nema. Ali ja sam išla na Filozofski. Opet doza sarkazma kad to izgovaram. A naradila sam se tamo, iako svi govore da toga na Filozofskom nema.

Opet ti „svi“! Tko su mi uopće ti „svi“ o kojima stalno mislim? Postoje li oni uopće ili su neka kolektivna psihoza? Svi bi htjela da ja radim - mo'š si mislit! Opet egocentrizam.

Da sam barem kao „oni“ koji stalno nešto rade. A tko su „oni“? Jesu li „oni“ kao „svi“? Ne postoje li kao ista kategorija? Nameću se mojoj glavi, a zapravo žive tamo.

Moja savjest.

Nagodit ću se s njom jednog dana. Postat ćemo partneri. Neće me buditi iz snova i dizati od prozora. Bit ću mudrija. Bit ću mirnija.

Stvarat ćemo zajedno.

I besposličarit ćemo zajedno.

Ja i ja. Bez ucjena, uvjeta i kompromisa.

Udah i izdah. Protok misli. Bez grča. Bez grižnje. Sloboda bez kompromisa.

Nakratko. A onda opet ispočetka...